NAPITNICA BORISA DVORNIKA

Strašni su naši Vlaji. Spusti se momčić iz Labina i misliš: Evo još jednoga koji će pivat po Rivi ojkalicu. A projde samo dvadesetak godin i ti je mali Vlajko zaminija i naslidija Tijardovića.
Zna se ko.
Nima drugoga - naš Zdenko Runjić. I sad je on naš dragi sugrađanin, veliki fetivi Splićanin.
Ajde neka nek se ko usudi reć da Zdenko nije Splićanin! Oči bismo mu izvadili! Sa Runjićem cili nan je grad propiva. I cila Dalmacija. Svi nas je Runjić infeta. Evo prvoga mene. Cili ovi ludi grad, cila ova nesriknja Dalmacija piva, samo piva,i i to piva Runjića. Ja ga bidan moran pivat. Reć ćete: Ne moraš! Zašto pivaš? A kako ću ne pivat kad mi je drago, kad ne mogu odolit!?

Falija mi se novinar Smoje da je on Runjića, još dok je on bija momčić, vodija po otocima da mu nosi magnetofon i snima za radio njegove razgovore. I dok je iša s njin, priča Smoje, on je cili cilcati dan jema slušalice u uši i sluša je mužiku. Vika je na nj: Dosta te mužike! Sa tvojom mužikon krepat ćemo o glada! I kad ga je činija skinit slušalice, onda je momčić po cili dan ništo zvižđa i pivucka. Smoje mu je reka: Stavi ti opet slušalice, boje i da slušaš nego i da zviždiš. Vika je na nj, a sad se fali: Ja san otkrija Runjića.

Okad jemamo Runjića, mi Splićani i Dalmatinci puno lagje i radosnije putujemo auton po svitu.
Ja na primjer češće skoknen do Zagreba i Osijeka, Trsta, Jubjane. Ne nosin sobon kruv i vino, nego Runjićeve kazete. I slušan puten Runjića i pivuckan s njin. Počmen sa "Oprosti mi pape" , a nisan doša do "Galeba", i već san u Bugojno oli, ako gren sa druge bande dojden do "Karoca gre", a evo me već u Jubjanu. Pari mi se da san letija.
Napisa je naš Zdenko dosad priko pet stotin pisam, neka svaka traje tri - četiri minuta, evo dvi ijade minuti lipe mužike. A oto je deboto dvadeset uri vožnje. S Runjićen a da ne ćutiš put moš doć sve do Londona ili Moskve. Bez Runjića ne bi se maka iz Splita. A s Runjićen di oćeš. Di ja - tot i Runjić. A kako je tek lipo doć u Budimpeštu u pašticeriju i čut "Potroši san mladost i dušu i tilo"! Omar mi suze dojdu.
A u Moskvu u jednu menzu, oni to reču "Delavna zbornica", ne, nije to, tako reču Slovenci, nego pari se da se reče "Stolovaja" dakle doć u "Stolovaju" i čut "Skalinadu". Želin mome prijateju Runjiću da napiše mužike za još jedno tridesetak ijad kilometri puta i onda ću se ja s njin uputit na put oko svita. I fala ciloj Vlaškoj i svima Vlajima što su nan dali velikoga Splićanina Zdenka Runjića.
On je posta jedan od simbola Splita i Dalmacije.

Evo ja ne mogu zamislit Split i Dalmaciju bez Runjića. Da nima njega, čule bi se samo beštimje, bogavanje. Ne more se zamislit Dalmacija bez njegovi galebi, skalinadi, mirisi mediterana, bez pape, i bez Šolte, Nadaline, Roka, Lastavice .....
Skinimo to i svi ćemo bit puno, puno siromašniji. Zdenko naš, fala ti! Ali tvoj opus još nije završen. Fali nan još samo trideset ijad kilometri tvoje mužike.