RUNJIĆEVOLIVERSKA ANTOLOGIJA

FESTIVALSKI PRELUDIJ
Kad trevin recimo barba Luku, onda s njin razgovaran o balunu; naiđe li Boris Dvornik raspravjamo o filmu i glumi; kad gren kod ribara Šanta karamo se o ribi i vinu. I ja se tega pravila uvik držin: sa čovikon triba razgovarat o njegovome poslu, nikad o svome, pa i onda kad se u ti tuđi posal nimalo ne razumiš. Na šćetu ne moš bit, od čovika moš samo ča čut i naučit.
Tako prid niko vrime na Rivu trevin Runjića i kako san bija sam, kako me bilo dosadno, namistin mu baketinu i počmen razgovor o mužiki, kanconetan, spliskon festivalu.Veze ja s tin niman, od svi pisam znan pivat samo "Cviće moje" i žviždukat "Oj sveti Duje spasi me!"
Lipo, šesno, ka judi šetamo i razgovaramo:
- A je li, koji je ovo po redu festival?
- Jubilarni, dvadeseti! govori Runjić.
- Nu ti boga, jur dvadeseti ?!
- Oli nisi zna?!
- Prva ča čujen.Ajme ča vrime leti! Ko bi to reka? Dvajst godin! Koliko je to mužike! Kojo kolosalno trumbetavanje!
Došli smo do mula.
- Adio! - govori Runjić.- Gren ja ča!
- A di ćeš?
- Jeman ništo posla - biži mi Runjić.
Nu ti boga i sad ću na mul ostat sam samcat.
- Ajde, ajde, trči - govorin mu ja - da posal ne pati; nego škopjala me jedna ideja i baš san ti tija ništo važno reć, predložit ... nego ajde kad jemaš posal.
- A o čemu se radi?
- Ajde ti kad te posal čeka!
Volta san ga.
- Mogu i zakasnit pet minuti. Ča mi to jemaš predložit?

PEJSMEJKER PLOČA

- Ne mogu ovako s nog, sedimo pet minuti ovod na šentadu, zapalimo ka judi.
- Ajde, govori!
- Reka si dvadeseti jubilarni festival?
- Je! Dvadeseti! Ne rastiži, reci!
- Tija san ti predložit: zašto ne izdaš ploču?
- Koju ploču?
- Onu veliki, dugu kako se ono ingleški reče: pejsmeker.
- Koji pejsmeker, za majku božju?!
- Onu veliku ka kolo o kari kako se ono moderno reče?
- Longplejku, je li!
- Eto to, baš to! Longplej - ponovin kroz nos. - Neka ti to bude festivalska retrospektiva - tvoja i Oliverova. Sve najbolje vaše pisme sa splitskog festivala. Kurit će ka cukar. Evo, ja prvi kupit ću dvi. Jednu ću držat za rezervu ako mi se prva razbije. I pomisli unutra jedan za drugin marširadu i Picaferaj i Pape - pijančina i dišperadun, Roko, anarkišta i Poeta - lutalica i klikću galebi, lažina vonja, sjaji se i blišći na suncu Skalinada ....
- Znaš da bi se moglo, oću oću - skočija je sa šentade - A ti ćeš mi bit konzultant pri izboru pisam!
- Ja? Zinija san i nisam moga progovorit.
- Omar se bacijemo na posal.
- Neznan ti ja to. Njanci jednu pismu ne znan.
- Dat ću ti sve ploče.
- Niman gramofon.
- Dat ću ti gramofon i kazetofon.
- Ne znan ti ja gramofon navit, kazetofon uputit.
- A ove zadnje dvi pisme za ovi dvadeseti festival Oliver će ti pivat.
Prokleta ura kad san ga trevija! U koju san ja dežgraciju upa? Boje bi bilo da sam se na Skalinadu popuza i nogu slomija, da me na lažini galeb izlita ....
Ali ča je tot je, evo me slušan kanconete i već pišen, obrazlažen zašto san ovaku antologiju predložija.

P L O Č A K A K O L O O D K A R A
Evo moj izbor kanconeti za festivalsku retrospektivnu ploču tandema Runjić - Oliver.
Ako se ko ne složi neka učini svoju rang-lištu.

SVE JE POČELO "PICAFERAJON"

Picaferaj
je prva pisma. Cila je u tome PRVA. Prvi put je Oliver propiva na spliskon festivalu (1967). Bija je još dite, dva deka nije bilo u nj i od ciloga Olivera vidili su se samo oćali i kolina. Kolina je prvi put pokrija dugin gaćan pa su se vidili samo oćali. Kad je piva onin svojin raukin glason, koji je škripija i puca, ja san mislija da je mali u pubertetu pa da mutira.
Nisan zna da je to moda, šik, stil i da se rodila zvizda. Pismu je napisa Ante Duplančić koji je danas nogometni sudac. To je njemu bila prva pisma koju je napisa. I zadnja. Draže mu je bilo po placu trkat, fišćotat, pravdu dilit makar i bubce po seoskin igralištima vatat, nego lutat ka poeta.
Najzad svaki pravi pisnik tribalo bi da napiše samo jednu pismu i onda da skonča.Da se ubije iz rivolvera ka Majakovski, ka Jesenjin oli da čuća drogu ka Bodler.

Galeb i ja.
Ovo mi je najdraža pisma.Triba bit daleko od Splita (ča daje to boje) za nju razumit. Stari naš pisnik šjor Slavko Zuppa mora je proć sve štrapace i patimente, decenijan se vuć po zagrebačkoj magli, gledat sivo nebo iznad sebe pa da mu onako zavonja lažina, da čuje kliktaj galeba koji se veseli i ruga suncu i neveri.
A i mali Oliver mora se sedan biblijskih godin skitat po svitu, od Njemačke do Amerike, postat čovik i pisnik za onako otkliktat galeba.
I otad, okad san tu pismu čuja, kad god vidin kojega galeba, uvik promislim na Olivera.
A kad vidin Olivera, sitin se galeba, pa i u Zagreb i u Jubjanu gledan okolo di je.

Skalinada
- obišla je cili svit. Ali dosta je za nju reć da je to bila najdraža pisma Pelea, najvećeg fuzbalište svi vrimen. Uvik se čula i iz svlačionice fuzbališti "KOZMOSA" koji su je privatli ka svoju himnu.
Po skalinadi penje se i naš "Ajduk" ali svaki put kad bi tribali učinit još jedan korak, on bi se popuza.
Runjićeva Skalinada za koju je on napisa i mužiku i riči bila bi šuperala i marjansku skalinadu da nije po njoj ovako velika puzavica.



FESTIVALSKI HETRIK

Romanca
"Uvik kad san s tobon
ja san ka i dite,
Zaboravin odma
svoje kose side..."
I ja i ja, moj šjor Zupa!
"Za umirit sebe
vratit bi se tija,
da bar zanju uru
buden ča san bija."
I ja i ja, moj šjor Zupa!
Kose side dadu se i piturat ali srce se omar uzlepeće i samo tlak se diže.
Zanju uru bit ća si bija? Tri puta zaredon pa umrit! Omar bi potpisa!

Ča je život vengo fantažija.
Nije sa spliskog festivala jer su gladni anarkišti, beštimaduri Roko i Cicibela puno grezi za festivalske ambjente i zbog tega ne virujen da bi in se moglo nać misto na ploči. Osim one na grebu.

Oprosti mi pape

Poeta

Cvit Mediterana

Festivalska trilogija "Splita '78". Jedinstveni podvig u festivalskoj istoriji.
Runjić i Oliver osvajaju troduplu krunu.
Najboja šansona, najboja zabavna pisma, najboja pisma MIS-a, Prvenstvo, kup i Kup šampioni!!!

Čin se čula na Prokurative isti čas cili je Split, a za njin i svit, jecajući propiva:

"Oprosti mi pape!".
Jer svi smo grišni, svakome se puno tega za života skupi - i muškiću i ženskici - ča bi mu pape mora oprostit. "Papu" je napisa "Pope" (Momčilo Popadić) iskreno. Kad slušan ovu pismu, omar njega vidin. Uvik mi je prid očima.
Samo kod njega se toliko tega skupilo da mu ni rođeni pape ne more oprostit.
Bogati da je bilo lokat, žderat, arčit, frajavat, opivat se, na karte igrat, bludit a onda plakat - Oprosti mi pape!

Poeta
jema sto puti prav kad govori:
"Sad je kasno da se kajen,
nima nazad s ovog puta!"
Zalud je plakat:
"Potroši san mladost
i dušu i tilo ..."

Cvit Mediterana
mora je ulist u ovi izbor jer bez ove mediteranske i spliske himne izbor bi bija nekako kusast.

ČUT ĆE DU SE
I na kraju dolazidu dvi pisme koje se još nisu čule ali će du se čut.
I bogami, jemat će se ča čut.
Čut će se ča se nikad nije čulo.

"Piva klapa ispo' volta"
a "..s ponistre se vidi Šolta" počimje pisma novoga tandema Fiamengo-Runjić. Našli su se. U daljinu u moru svitlidu koče, piva klapa šotovoće, a ona je još u koroti, njegova je slika na kantunalu, more ga je odnilo u dalekon fortunalu.
Pisma i plač! Bonace i fortunali. Radosti i tuge, Komedije i tragedije Dalmacije.

Nadalina
istoga tandema Runjić - Fiamengo a u interpretaciji novega senzacionalnog tandema Dragojević - Boris Dvornik je prava antologijska dalmatinska pisma.
Nadalina "..sva puca od lipote, cili se grad voltaje za njon"
"U dane isprid fešte, jo da je vidit, bar na kratko, ča skriva ispod vešte."
Virujte mi, oslipija ako lažen, za jednu takvu pravu Nadalinu da bi sve festivale ovega svita!
Ništa jon ne bi učinija (jer ne mogu) samo bi je gleda, sluša i kadikad malo taka!
Eto to je moj izbor. Ako se najde ko se neće složit neka učini novu Runjićevoliversku antologiju.

"Nedjeljna Dalmacija", 22. lipnja 1980.godine

22.05.'80 Autor:Miljenko Smoje
Izvor:Nedjeljna Dalmacija